Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Nečista krv- 4,40

06 nov

Festivalsku zavesu podigla je predstava Narodnog pozorišta iz Beograda “Nečista krv”, po motivima romana Bore Stankovića koji je odavno postao školska lektira, u dramatizaciji Maje Todorović i režiji Milana Neškovića.


Nečista krv je jedan od najboljih romana napisanih na srpskom jeziku,objavljen 1910. I posle 100 godina njegova tema je aktuelna, a u pitanju je odmeravanje snaga između opstanka patrijarhalne porodice ili emancipacije žene.

-Drago mi je da ljudi prepoznaju da ta tema vremena, nečega što se dešavalo nekada, negde dole na jugu, nije pitanje dijalekta, već pitanje istinitosti, odnosno verovatnosti. Ove stvari su i dan danas jako verovatne, rekao je Milan Nešković, reditelj predstave.

-Tema za koju smo se Milan i ja odlučili i što smo videli kao savremen problem jeste pitanje nasilja nad ženama i preispitivanje zbog čega žene pristaju na to. To je nešto što je sveprisutno, o čemu se ćuti i činilo nam se da je „najviše fer“ da govorimo o tome i da damo priliku da izdvojimo u drami onaj period kad Sofka ulazi u to. Mislim da je u tom delu romana Sofka dominanstna kao lik, a ja sam želela da se bavim snažnim dramskim junakom, rekla je Maja Todorović, dramaturškinja.

Na razgovorima nakon predstave osvetljeni su i problemi muškaraca o kojima se manje razmišlja ili bar govori u javnosti, ali i u „Nečistoj krvi“.

-Postoji jedan paradoks u toj patrijarhalnoj viziji muške snage. To je takođe specifična pozicija muške slabosti kada se svakoga dana od muškarca očekuje da se probudi i bude jak i bude „junak svoga doba“. To je takođe frustrirajuće, on mora biti jak kao muž, kao mužjak, kao otac, kao sve. Od njega se očekuje da podnese najveći teret. Mi sada to možemo čitati iz pozicije sociologije, duha vremena i slično, ali u svim vremenima je uvek na delu to da, nekakva sudbina, anonimna sila, kao kod Kafke, uvek nas poziva na neki sud, odgovornost, a mi zapravo ne vidimo lice te instance koja nas zove da budemo jaki, da sve moramo da podnesemo, rekao je glumac Nebojša Dugalić.

Sofku igra Jovana Stojiljković, gazda Marka Nenad Jezdić, njegovog sina i Sofkinog muža Tomču –Pavle Jerinić, efendi Mitu - Nebojša Dugalić, Sofkinu majku Todoru - Nataša Ninković. U ansamblu su i Dušanka Stojanović Glid, Zlatija Ivanović, Ljiljana Blagojević, Radmila Živković, Tanasije Uzunović i Nikola Vujović.

-Ovde svi igraju kao jedan, kao jedna violina zahvaljujući zajedničkom radu. Oni su veoma duboki ljudi lično, poznaju književnost, umetnost, vole operu, balet. Nema ni jednog učesnika ove predstave koji nije persona grata i čije lično JA nije izuzetno. Zahvaljujući njihovim ličnim JA ova predstava je u svojoj tačnosti dobila dubinsko uzbuđenje koje se uvek traži na predstavi. To njihovo lično ja, sigurna sam, promeniće i vaše lično ja, kaže Ivana Vujić, upravnica NP u Beogradu.

Festivalska publika predstavu je ocenila sa 4,40. Druge takmičarske večeri na repertoaru je predstava „Lorencačo“ po tekstu Alfreda de Misea, u režiji Borisa Liješevića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda.

Slađana Vasiljević