Приказивање чланака по тагу Konferencije

Proglašenjem dobitnika Ardaliona i obrazloženjem odluka stručnog žirija na čelu sa prof. dr Radivojem Dinulovićem, završen je 27. Jugoslovenski pozorišni festival "Bez prevoda".

"Hvala vam na podrsci, na divnom izveštavanju, radu, žiriju na dobrom pregalaštvu, i svim gostima. Kao producentu, nikad mi nije bio teži festival, na mesec dana pred festival nisam bio siguran da li će ga biti, a evo desio se jedan od boljih festivala, siguran sam, po produkciji i i po atmosferi koja se napravila, po zadovoljstvu gledalaca i po drugim elementima. Razlog je bio novac, ali smo uspeli uz pomoć publike koja je kupila ne jeftine karte i sponzora, i svih učesnika koji su se odrekli bilo kakve zarade, naročito Narodnog pozorišta iz Beograda. Svi su oni učinili ovaj festival mogućim. Hvala svima”, rekao je Zoran Stamatović, direktor Narodnog pozorišta Užice i Jugoslovenskog pozorišnog festivala "Bez prevoda".

27. JUGOSLOVENSKI POZORIŠNI FESTIVAL
01-07. NOVEMBRA 2022.
Stručni žiri 27. Jugoslovenskog pozorišnog fesitivala, u sastavu:

1. Dr Radivoje Dinulović, arhitekta, predsednik žirija
2. Dr um. Snežana Trišić, rediteljka, članica žirija
3. Dr Marina Milivojević Mađarev, teatrološkinja, članica žirija

Doneo je sledeću odluku:

1. Nagrada ARDALION ZA NAJBOLJU PREDSTAVU dodeljena je predstavi „EICHMANN U JERUZALEMU“ u režiji Jerneja Lorencija i produkciji Zagrebačkog kazališta mladih, Zagreb, za hrabar i beskompromisan istraživački i analitički pristup i postupak. Predstava nas dovodi do suočavanja sa dubokim posledicama Holokausta koje dosežu do današnjih dana. Posebnu vrednost čini sadržajna, stilska i poetička celovitost svih segmenata predstave.

2. Nagrada ARDALION ZA NAJBOLJU REŽIJU dodeljena je Jerneju Lorenciju za režiju predstave „EICHMANN U JERUZALEMU“ u produkciji Zagrebačkog kazališta mladih, Zagreb, za delikatan, slojevit i snažan rediteljski postupak kojim je stvorena duboko emotivna i otrežnjujuća predstava.

3. Nagrada ARDALION ZA NAJBOLJU ŽENSKU ULOGU dodeljena je ravnopravno (Ex aequo) Katarini Bistrović Darvaš, Miji Melcher i Luciji Šerbedžiji za stvaralački angažman i nadahnutu, svedenu i preciznu kolektivnu glumačku igru u predstavi „EICHMANN U JERUZALEMU“.

4. Nagrada ARDALION ZA NAJBOLJU MUŠKU ULOGU dodeljena je ravnopravno (Ex aequo) Dadu Ćosiću, Franu Maškoviću, Pjeru Meničaninu, Rakanu Rushaidatu i Vedranu Živoliću za stvaralački angažman i nadahnutu, svedenu i preciznu kolektivnu glumačku igru u predstavi „EICHMANN U JERUZALEMU“.

5. Nagrada ARDALION ZA NAJBOLJU SCENOGRAFIJU dodeljena je Andreji Rondović za predstavu „MESEC (DANA) NA SELU“ u produkciji Narodnog pozorišta Užice za koncept i artikulaciju scenskog prostora koji značajno doprinose poetici predstave i glumačkoj igri.

6. Nagrada ARDALION ZA NAJBOLJU KOSTIMOGRAFIJU dodeljena je Bojani Nikitović za predstavu „RAT I MIR“ u produkciji Narodnog pozorišta Beograd, za složeno rešenje koje objedinjava epohu i savremeni kostim.

7. Nagrada ARDALION ZA EPIZODNU ULOGU dodeljena je Igoru Borojeviću za ulogu Islajeva u predstavi „MESEC (DANA) NA SELU“ u produkciji Narodnog pozorišta Užice, za snažan i emotivan glumački izraz.

8. Nagrada ARDALION ZA NAJBOLJEG MLADOG GLUMCA i nagrada POLITIKE „AVDO MUJČINOVIĆ“ dodeljena je Teodoru Vinčiću za ulogu Robota Šile u predstavi „ROLERKOSTER“ u produkciji Pozorišta Atelje 212, Beograd, za autentičan, studiozan i ekspresivan glumački pristup.

9. Specijalna nagrada ARDALION dodeljena je Jeleni Mijović za konsekventno i savremeno dramaturško tumačenje klasičnog dramskog teksta u predstavi „MESEC (DANA) NA SELU“ u produkciji Narodnog pozorišta Užice.

Predstavom „Rat i mir”, Lava Nikolajeviča Tolstoja, u režiji Borisa Liješevića , a u izvođenju Narodnog pozorišta Beograd, završen je takmičarski program 27. Jugoslovenskog pozorišnog festivala “Bez prevoda”.

Reč reditelja Borisa Liješevića:
Ovo je jedan od komada koji je više od klasike. Isprva nije ni smatran romanom, već epopejom. (…) To je roman koji grije dušu. Ima nešto veličanstveno, uzvišeno i toplo u njemu. Kao jevanđelje. Ili kao Sveto pismo. Čovjek neprestano vodi rat na svim poljima, a teži o miru sa samim sobom. A do mira se dolazi kroz rat. Rat se vodi na bojištu jednako kao i u duši. Rat u svijetu počinje od rata u čovjeku. A rat je sukob svijeta sa samim sobom. Potrebno je stići do mira u čovjeku pa će biti i mira u svijetu. Jer ratove ne pokreću vladaoci. Ratove pokreću milioni uzroka koje istorija ne proučava. Ratove pokrećemo mi. Bez nas nema ni ratova.

"Kada smo počeli prve probe, rekao sam Borisu da postoji nešto važno u iskustvu Tolstojevom sa Kavkaza i iz ratova, a to je da je on uvideo strahote ratova u bolnicama. Ako govorimo o aspektu rata, suočićemo  se sa onim što je istina o ratu, a to je da mladi ljudi nestaju, i da rat stvarno boli. Postoji nešto u čoveku što mu daje osećaj moći kada vidi postrojenu vojsku, kada vidi smotru, pitanje je šta je to u nama", rekao je glumac Hadži Nenad Maričić.

"Mene je ovaj lik na neki način oplemenio, taj njen život koji je ona prošla, to traganje za ljubavlju. Svi mi tražimo ljubav, i jurimo da budemo srećni, i svi mi grešimo, i  iz te žudnje za ljubavlju mnogo povređujemo druge ljude, i drugi ljudi se oplemenjuju zapravo tim povredama koje mi njima nanosimo, i oplemenjuju se i ljubavlju koju mi njima dajemo. Na kraju su svi na dobitku, ako zaista žele to i mole se za to, to će na kraju to i dobiti, tužno je ako neko ne veruje u ljubav", dodala ja glumica Teodora Dragićević.

"Mi ako smo ovom predstavom podstakli ljude da uhvate taj ogromni roman, videće koji je to okean, šta to sve obuhvata, to je potpuno neverovatno. Ja igram čoveka koji pripada jednom drugom vremenu koji je dosta rigidan. Kada igrate velikog pisca on vam uvek da sve, a to šta je on napisao o tom čoveku ja sam samo probao da pratim njega. Ja se nadam da smo se mi malo primakli,  sažeti to tako kompleksno delo u tri sata je Sizifov posao, i svaka čast Liješeviću i našem dramaturgu", kaže glumac Miodrag Krivokapić.

Festivalska publika predstavi je dala ocenu 4,84.

Šeste festivalske večeri izvedena je predstava “Bez portfelja“, Gradskog pozorišta Podgorica I Festivala Barski ljetopis, po tekstu Stevana Koprivice I u režiji Branislava Mićunovića.

„Bez portfelja“ je bolna komedija u kojoj se tretiraju ljudi koji su iznad ili ispod jedne linije u životu društva. Samo inicijalno naslonjena na Nušićevu „Ministarku“, kroz prizmu iznenadnog dobijanja vlasti, ličnih ambicija i potreba, predstava vrlo jasno progovara o svima nama, sada i ovdje, o tome kakvi smo i kakvi ne bi trebalo da postanemo, piše u saopštenju.
„Svjesno smo, kada smo ušli u rad na ovom komadu, negdje locirali Nušića u njegovo vrijeme, u njegove mentalitetske okolnosti, ali to ipak nije ova zemlja danas, ni ovaj mentalitet. Na kraju krajeva, vrijeme Karađorđevića i ovo danas nije isto, iako uvijek postoje zajednički imenitelji političke bestijalnosti u svim sistemima“, rekao je Stevan Koprivica.
Prema njegovim riječima, slično junacima ovog komada, ne postoji ništa strašnije od čovjeka po sredini kome se desi vlast.

Pisac teksta Stevan Koprivica kaže da je imao ideju da napiše još jednu komediju i da je u početku postojala namera da se osloni na Nušića, kao što se on oslanjao na Gogolja. Stvarnost vremena u kojem živimo, Koprivica je smestio u svoju „Gospođu ministarku“, ali bez onih ljubavnih zapleta koji su deo Nušićevog komada.

„Čini mi se da je ovo vreme koje ne trpi emotivne, melodramske priče. Ovo je surovo gadno vreme, nevreme, u kome ovako ispričane priče imaju veći teatarski i društveni značaj. Ovo je priča o čoveku po sredini, što bi rekao Aristotel, o malom čoveku, sličnom nama, koji se suočava sa strašnim, grozomornim, hororom – izazovom vlasti i pretvara svoj mali, običan život u horor. Ja sam, dosledan svom dosadašnjem pisačkom rukopisu, pokušao da nađem neko zrno ironije, osmeha, šale, da malo nađemo komediografsku vizuru, ali moram priznati da mi to reditelj Mićunović nije dozvoljavao. Bremenito, neizvesno vreme u kome živimo je bilo razlog da se odmaknem od melodramskih zapleta, mediteranskih komada i da uđem u nešto što jeste naša društvena stvarnost i da se zabavim politikom, ali da ne politiziram,“ kaže Koprivica.

Dušan Kovačević, koji igra ministra u ovoj predstavi, kaže da igra čestitog čoveka koji nije ni sanjao šta će ga snaći u životu. Opisuje ga kao veoma skromnog čoveka, koji je došao do vrha, ne za njega, već za njegovu ženu.

„Svo njegovo delovanje usledilo je nakon što je ona preuzela kontrolu. Privatno, daleko sam od šoviniste, ali sam alfa mužjak, pa mi nije bilo lako pomiriti se sa sobom. To je jedan izazov, koji sam pokušao da uradim glumačkim sredstvima. Ovaj stil koji smo pokazali i dogovorili sa rediteljem, specifičan je jer smo se odmakli od bilo kakvih karaktera, već smo kopali duboko po sebi i tražili naše lične stavove prema tim situacijama, odnosima i okolnostima koje su nas zadesile.“

Iako sve vreme dok publika gleda predstavu, ulogu ministarke, koju tumači Dubravka Drakić, poredi sa Nušićevom Živkom ministarkom, u ovoj predstavi evidentan je preokret.

„Trudili smo se da opravdamo tu vrstu surovosti, koja proizilazi iz gladi, ne bukvalno, već gladi za onim što je moć, pozicija i brz način da se nešto stvori. To svedočimo svi u svojim sredinama. Taj koji se dokopa vlasti, moći, veza, pozicije, tu menam granica. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak u predstavi je preokret i njena potreba da kroz suočavanje sa svima, ali i sa samom sobom, shvati da permanenta revolucija i preispitivanje ko smo mi to, zašto mi to radimo, zašto nam se dešava to što nam se dešava, zašto živimo u takvim sistemima. Moramo neprekidno da mislimo na to i u vaspitavanju i obrazovanju dece, kako da budemo bolji, na koji način da promenimo neke urođene modele ili sistemske stvari. Mislim da to nećemo dobiti od političara i da je odgovornost na nama. Mi smo kao ekipa ove predstave to pokupšali da uradimo“.

Koncept koji je reditelj tražio od glumaca je da ne igraju likove, niti da igraju realistične scene, već da budu reprezenti nekog dela društva, kaže Miloš Pejović.

„Ja sam trebao da predstavim akademika. Nije bilo lako naći tačnu poentu tog lika, jer kroz ovo što je napisano, on ima neke stvari koje govore o potlačenosti intelektualaca u današnjem vremenu i društvu, a sa druge strane on nije pravi intelektualac. Bilo je nezgodno i braniti ga i kritikovati ga u isto vreme. Mislim da smo negde našli meru.“

Užička publika je predstavi dala ocenu 4,40.

Pete festivalske večeri 27. JPF "Bez prevoda" izvedena je predstava „Jugoslavija, moja otadžbina“,Gorana Vojnovića, u režiji Marka Misiračae, u izvođenju Pozorišta Prijedor i Gledališča Koper.
Kako predstavu opisuje reditelj Marko Misirača, u pitanju je emotivna vrteška koja počinje od otkrića glavnog junaka vezanog za njegovo i poreklo njegovih roditelja. On kreće u potragu za ocem, prošlošću, korenima i na tom potresnom, nekad i vrlo duhovitom putu, otkriva stvari o sebi i formira identitet kojeg nije ni bio svestan.
– Bilo je turbulencija, bilo je muka, pandemija i produkcioni problemi, ali srećom, sad je to sve iza nas i ne želim ni ja više o tim stvarima da govorim. Imali smo velikih muka, tekst je za mnoge bio unapred provokativan, a to je ono što se često dešava, ljudi ne pročitaju nego unapred donesu neki sud na osnovu informacija koje dobiju kad na Guglu ukucaju naslov romana, ili sam naziv taj „Jugoslavija“ nekima može da bude crvena krpa. Ja sam pokušavao, a nadam se da smo predstavom kasnije i uspeli da ih ubedimoda to nije tako kako oni zamišljaju i da predstava nije crno – bela da je vrlo slojevita, a prvenstveno je roman po kome je rađena slojevit – rekao je na okruglom stolu nakon sinoćnjeg izvođenja Marko Misirača, ističući neverovatno dobru energiju unutar ekipe.

„Danas, kada postajem pionir. Dajem časnu pionirsku reč…“, ponavljaju svi okupljeni likovi na sceni. Svi potom iznose i tačne datume polaganja pionirske zakletve. Svi, osim najmlađeg, Vladana Borojevića i njegove djevojke, Slovenke Nadje . Ovakvim početkom reditelj Marko Misirača predstavu otvara najintimnijim simbolom bivše Jugoslavije.

"Meni je jako zanimljivo i drago da je ovo jedna od predstava koje baš otvaraju temu kako sad mladi ljudi koji su se rodili nakon raspada osećaju tu zemlju, a kako sad nose to njeno breme, i to je glavna stvar oko koje smo se vezali", rekao je reditelj predstave Marko Misirača.

"Jako mi je bilo zanimljivo što smo morali da igramo scene koje su uslovno rečeno realizam, a i nešto što se dešava kao nekakvi fleš bekovi koji si uz vizure sina. Morao sam praktično da igram oca onako kako ga doživljava njegov sin, kroz njegova sećanja", dodao je glumac Boris Šavija.

Publika je ovoj predstavi dala ocenu 4,60.

Predstava „Mesec (dana) na selu", Narodnog pozorišta Užice“,  po tekstu Ivana Sergejeviča Turgenjeva, u režiji Milan Neškovića, izvedena je četvrte festivalske večeri 27. JPF u Užicu.
Veliko seosko gazdinstvo daleko od prestonice. Leto. Stari prijatelji dolaze u posetu. Aristokratija, izmorena samom sobom, zimom i dosadom napokon će se malo zabaviti. Biće tu i ručkova i razgovora, društvenih igara i muzike, nostalgičnih sećanja, lamenta nad prošlim vremenima, prikrivenih egzistencijalnih strahova (istovremeno odsustvo straha za egzistenciju) pokušaja da se prevari vreme, zaustavi trenutak, popuni praznina.
Tu je, kao i svakog leta, Rakitin, dugogodišnji ljubavnik Natalije Petrovne i još duže prijatelj njenog muža Arkadija Islajeva. Uobičajen ljubavni trougao koji ne remeti ustaljeni seoski život u letnjim mesecima.

Ljubavnu melodramu Turgenjeva, reditelj Nešković i dramaturškinja Jelena Mijović, pomerili su iz osnovne priče.

“Kada sam pročitala tekst i kada smo pričali, pitala sam se kako je ovo sve što smo mi pomerili igrano kao melodrama u nekoj ruskoj zabiti, pa se sad nikoga posebno ne tiče, jer nam je nekako daleko. U našim čitanjima smo na različit način definisali istu stvar. Onda smo morali da se probijemo kroz ogormnu količinu teksta i kako ćemo da sve to da sužavamo,” kaže Jelena Mijović.

Ono što je dramturški bilo ponuđeno ovim komadom, je u startu bilo jasno svima da mora biti izmešteno, kaže Bojana Zečević, koja tumači Nataliju Petrovnu.

“Ja se i dalje borim i sa stilomi i sa žanrom i glumačkom igrom. Još uvek se meni sve to pakuje.”

Glumica Tijana Karaičić Radojičić, kaže da je ovu predastavu radila drugačije u odnosu kako obično radi.

“Ja vrlo brzo dolazim do rezultata, jer odmah jurim, grabim. A sada sam dosta dugo posmatrala kolege.Trudila sam se da ceo tekst uđe u mene, da znam svačiji korak, svačiju rakciju, kako svako izgovara svoju repliku. Bila sam prenatrpana i fizičkim radom, jer ta moja Kaća non stop radi i nema vremena za njihove emocije o kojima pričaju.”

Mladi glumac Dejan Maksimović kaže da mu klasične melodrama nikada nisu bile privlačne za rad.

„Veoma me obradovao rad sa Milanom Neškovićem. Znao sam da će tu biti neko pomeranje i da neću raditi ono što mene ne interesuje, ali nisam očekivao dokle će to otići. Naučen sam da kroz rad na nekoj ulozi istražujem. Tako sam kroz tekstove pronašao da je Beljajev prikazan kao ideal, čista duša. I onda je vrlo jasno zašto se njih dve zaljubljuju u njega.“

Vahidin Prelić, koji trumači Rakitina, kaže da u celom komadu nema ni LJ od ljubavi, ni E od empatije.

„Jedino čime se oni vode i što osećaju je strast i čist egoncetrizam, egoizam i interes, koji provejava. To njihovo bahaćenje prema nižoj klasi, mene to istinski najviše boli u komadu. To prodavanje mladih života zarad ispunjavanja sopstvenih strasti, varanje prijatelja već godinama je jako diskutabilno. Ne znam šta ta vrsta ljudi očekuje da se desi?“

Publika je užičku predstavu ocenila sa 4,42.

Treće festivalske večeri 27. JPF Zagrebačko kazalište mladih izvelo je predstavu Ajhman u Jerusalimu, reditelja Jerneja Lorencija.

REKONSTRUKCIJA BANALNOSTI ZLA
Ako osnovne elemente nekog pretpostavljenog sudskog procesa krenemo pomnije promatrati izvan uobičajena tematiziranja njegova sadržaja te pozornost prije svega usmjerimo na njegovu formu i strukturu, dakle na konstitutivne elemente od kojih se sastoji, a zatim i na unutarnje silnice koje služe stvaranju temeljnih odnosa snage ili razlikovanju statusa moći među akterima, tad bez dvojbe ulazimo u prostor izvedbe. Takve je nedvojbene teatralizacije suđenja ratnom zločincu Adolfu Eichmannu održanom 1961. godine u Jeruzalemu bila svjesna i njemačka filozofkinja Hannah Arendt, u trenucima u kojima je izvještavala sa samoga procesa, a na kojem je i domislila tezu o banalnosti zla, koja ju je poslije obilježila u prostoru filozofije, ali i mnogo šire od toga. Upravo je tom činjenicom na neki način otvoren i veoma širok poligon za različita tumačenja te sintagme, kojom je Arendt, promatrajući strogo birokratsku narav svojeg subjekta, od teze o radikalnosti zla veoma brzo dospjela do njegove banalnosti, ocijenivši pritom da samom procijepu zla zapravo uvijek i nužno nedostaje dubine, što ga i ostavlja na jasno vidljivoj, ali zbog toga i toliko teško pojmljivoj površini običnosti.

Selektor Bojan Munjin rekao je da je i Ajhman u Jerusalimu priča o identitetu,a da je ključna stvar kod identiteta odgovornost.
„Život ide dalje ali sa velikom senkom da li će se opasnost velikog zla nastaviti i dalje i to je pitanje odgovornosti. Predstava o tome govori, a ne samo o Ajhmanu koji je bio zločinac. Ali na taj način se nije mogla zatvoriti priča i reći on je bio loš a mi smo dobri. To je predstava svih nas i tiče nas se jako“, istakao je Munjin.

"Početna ideja je bila da rekonstruiramo suđenje, tako je krenuo naš razgovor, nakon toga smo došli do zaključka da je ipak suludo igrati te ljude, i da je pomalo perverzno probati glumit nekog nacista. Niko nas na ništa nije prisiljavao, i to je tako predivno teklo, za mene se osobno desio divan spoj koji je nemoguć, a to je da smo po nekoj crnini sa puno ljubavi i lakoće funkcionirali svi zajedno", istakla je glumica Mia Melcher.

Glumac Zagrebačkog kazališta mladih, Rakan Hushaidat je opisao sam proces stvaranja predstave.
"Stvarno je bila gomila materijala i do zadnjeg trena mi nismo znali što će to zapravo bit. Imali smo potpuno otvoren i ljudski tretman i slobodu, i svako je imao priliku da bude ono što želi bit, ili ako nešto ne želi ne mora, neprimetno je nekako prošao taj proces, kao druženje i proučavanje tog stravičnog materijala, ali sa nekom lakoćom".

Užička publika ovu predstavu nagradila je ocenom 4,50.

Druge festivalske večeri publika u Užicu videla je predstavu "Čudo u Šarganu", po tekstu Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, a u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Kultni komad Ljubomira Simovića, koji je prvi put postavljen na scenu 1974. godine u režiji Mire Trailović, bavi se temama surovosti i patnje, kao i duboko usađenim uverenjem da je stradanje neminovno. Grupu moralno posrnulih likova koji su okupljeni u kafani „Šargan“, a izgubljeni na periferiji i grada i sveta, Simović upliće u gustu mrežu razapetu između prošlosti i budućnost. Drama nam pruža priliku da shvatimo uzroke surovosti, ali i da se zapitamo da li je začarani krug patnje i potrebe da je nanosimo drugima, moguće prekinuti.

Anita Mančić, koja tumači Ikoniju, govoreći o liku koji tumači, kaže da je ona jedina koja ima empatiju prema ljudima koji prolaze kroz njenu kafanu.

“Ako te nešto boli to se podrazumeva i kažemo da je to sudbina, ali retko ko od nas u danas ima to osećanje u odnosu na druge – empatiju. Ta vrsta sažimanja i preživljavanja bola od nekog drugog, kao i na drugi način, mislim da je to nešto što je jako dobro i da bi to trebalo da se prati. Bol koju ti osećaš kad te boli kutnjak je ništavna, u odnosu na bol koju osećaš kada vidiš da neko drugi tuguje pored tebe, ali mislim da odavno toga nema.”

“Najveća tragedija a ujedno i najveća vrednost ovog naroda jeste pogibija, koju smo mi imali u Prvom svetskom ratu. Ja upravo sa Ljubom Bandovićem tumačim dva vojnika, koji su poginuli u tom ratu i smatram da je to što smo tada izugbili nešto najvrednije što smo imali, a to nije bilo tako davno, pre samo sto godina. Zaista mi je veliko zadovoljstvo i negde sam mogao da se pronađem u tome zato što su ti vojnici vaskrsli, da tako kažem, pedeset godina kasnije, što se tiče drame. Mi smo to pretvorili u današnje vreme i vaskrsli su danas.”

Boris Isaković istako je lepotu Simovićevog prepoznavanja ovakvih ljudi. “Ta patnja ne ostavlja na nas krajnji utisak da smo svi mi u toj patnji, već da tu postoji ljudska lepota tih likova. Takva vrsta prepoznavanja karaktera likova, toliko duboko, je nešto što se retko sme propustiti i zato smo svi pristali da radimo sve ovo.”

Za mladog glumca Alekseja Bjelogrlića posebna je čast što je igrao u predstavi Jagoša Markovića.

Dubinska tragika svih Simovićevih likova je da su svi oni nesrećnici koji se hvataju za svoje razvaljene temelje, objašnjava Nebojša Dugalić, svoju ulogu Vilotijevića.
“Svako od ovih likova, uostalom kao i svaki čovek, nalaze način da udovolje svojim slabostima. To je verovato najveća snaga u čoveku, što je slab i što je raznim slabostima sklon i što uvek želi da se osloni na ono što suštniski nije oslonac, a grčevito se hvata za to što mu izmiče pod nogama. I tu je lik Vilotijevića interesantan baš zbog te dvostruke transformacije, taman kad se ponadamo da će progledati, a on se ponovo hvata za svoje pređašnje slepilo.”

Publika užičkog festivala ovu predstavu ocenila je sa 4,80.

Festivalsku zavesu 27. JPF podigla je predstava Ateljea 212 “Rolerkoster”, Jelene Kajgo , u režiji Milice Kralj.
„Ljubav… to je mnogo apstraktno.“ Svoj komad Jelena Kajgo definiše kao komediju. Rekla bih da je on zapravo neodoljivo duhovito napisana tragedija savremenog sveta. Taj savremeni svet prelama se i dešifruje kroz sukob dve generacije koje izgaraju u pokušaju da razumeju taj svet, da se u njemu snađu, da mu se prilagode.
Dramski svet koji kreira Jelena Kajgo i tematski krugovi kojima se bavi u dešifrovanju savremenog sveta i naše bliske budućnosti, za rezultat imaju jedan pravi emotivni rolerkoster. Taj vas rolerkoster voza kao pravi – nekad se smejete iz puke odbrane, a nekad vam se plače da ne biste vrištali.

“ Ono što je neobično u ovom komadu, u odnosu na neku savremenu dramsku literaturu, je to što se ovde svi u suštini vole, i bivši momak, i bivša devojka, ali se samo ne razumeju dovoljno, i pokušavaju da se prilagode onome kuda ide svet. Neko bez mnogo razmišljanja želi da uplovi u taj svet, a neko kao što je mama se tome svetu opire, jer ga ne razume, jer ga se u suštini plaši, i opet nalazi neku toplinu, što je pomalo apsurdno, u nečemu što ne bi trebalo da ima u sebi išta u sebi toplo, a to je ta veštačka inteligencija, je malo apsurdno" rekla Milica Kralj, rediteljka predstave.

"Svi se pitamo, i mladi ljudi se pitaju, šta smo mi napravili sa ovim svetom, i šta ćemo tek napraviti. Ljudska civilizacija napreduje, i sada se pojavljuje nešto što je nama nepoznato, i ta tehnološka revolucija, i budućnost koja je ušla u život kroz ekrane. Sve je to čovek napravio, sve što mi živimo, i što znamo o našoj civilizaciji, i sada se tu još upliće i religija. Ovaj komad je neki bliski futurizam, tu se koprcaju ljudi koji u sebi imaju nešto ljudsko", istakla je glumica Dara Džokić.

Publika je predstavu Ateljea 212 ocenila sa 4,60.

Predstavom „Rolerkoster“ Ateljea 212 u Narodnom pozorištu Užice otvoren je  27. Jugsolovenski pozorišni festivala „Bez prevoda“. Tokom narednih sedam dana isto toliko predstava iz zemalja regiona boriće se za nagrade Ardalion.

Festival je otvorio predsednik žirija, scenarista Radivoje Dinulović. „Posebno volim ovaj festival zbog ljudi koji ga vode, a ne stide se, i ne boje, da ga i dalje nazivaju „jugoslovenskim“. Takođe, cenim i one teatre koji na njega dolaze, iako možda u njihovim sredinama to ne nailazi na naklonost ljudi. Sa velikim poštovanjem proglašavam 27. Jugoslovenski pozorišni festival "Bez prevoda" otvorenim“, rekao je Dinulović.

U Narodnom pozorištu Užice održana je konferencija za medije povodom XXVII JPF, kojoj je prisustvovala gradonačelnica grada Užica dr Jelena Raković Radivojević, direktor NP i JPF Zoran Stamatović i selektor festivala Bojan Munjin.
Narodno pozorište Užice će od 1. do 7. novembra biti domaćin 27. Jugoslovenskog festivala „Bez prevoda“, pod sloganom „Parče hleba, parče neba“.

O selekciji predstava i sloganu govorio je Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Zagreba i selektor festivala.

Ne predstavlja neko opšte mesto ako kažemo da danas živimo u opasnom vremenu. Velikih teškoća bilo je i ranije ali danas nam se čini da na razne načine zaista plešemo po rubu. Ne samo ovde, svuda. Svet se pretvorio u mračnu pozorišnu tragikomediju. Tehnološko i za čoveka neprijateljsko ubrzanje, ratovi i njihove posledice, nedostojan život, nasilje i apatija, čine tužnu fresku u koju svakodnevno gledamo. Ako je svet doveden do granice opstanka, onda ne možemo samo da se u očaju tešimo kako su za taj rub odgovorni samo neki, nego i svako od nas mora da preispita svoja dela, misli, reči i propuste. I zato ovogodišnje izdanje našeg pozorišnog festivala ne može da bude veselo, kao da se ništa ne događa. Ovaj festival je uvek želeo da pokaže kako svet i ljudi izgledaju, lepi ili ružni, ali verujemo, uvek nastojeći da otškrine i tračak skrivene ljudske nade i vrednog putokaza, kao što je pozorište uvek činilo. Nikada nismo nudili stajanje na barikadama ili revoluciju, ovakvu ili onakvu, nego pre neku vrstu intimnog prevrata, koji svako treba ako može sam da obavi u svojoj duši. Tako će verujemo biti i sada. Naš ovogodišnji slogan, „Parče hleba, parče neba“ i predstave okupljene oko njega, upućuje na misao da hleb može biti i nešto puno više od svakodnevne trke za preživljavanjem i da nebo ne mora biti u nedostižnim visinama nego tu među nama. Između nas i onog zaista vrednog što nam je na dohvat ruke nalaze se, tako je uvek bilo, sve naše zablude, krivi postupci i otrovno sebeljublje. O tome govore predstave koje ove godine nudimo sudu festivalske publike, uz uverenje da ćemo se uz njih moći preispitati, na tasu koliko jesmo i koliko zaista kao ljudi možemo biti.

-Pozorište treba da bude mjesto ne samo za valorizaciju estetskih pitanja, već i intelektualnog dejstva i te vrste angažmana koje može još više i aktivnije da uključi javnost u razgovor o pozorištu, ocenio je Janko Ljumović, producent i član stručnog žirija, predlažući Direkciji festivala da ubuduće organizuje i tematske razgovore, osim onih koji se odvijaju nakon izvedenih predstava. Svi članovi žirija pohvalili su organizaciju i selekciju ocenjujući da je činjenica da je žiriju falilo nagrada, dobar znak za JPF.

Predstavom „Blue Moon“ Satiričnog kazališta Kerempuh iz Zagreba, završen je takmičarski program 24. Jugoslovenskog pozorišnog festivala. Puno smeha za kraj pozorišnog nadmetanja i relaksacija od našeg „dobrovoljnog držanja glave u festivalskoj centrifugi“ kako je to stanje duhovito formulisao novinar Zoran Jeremić u festivalskom Biltenu.

Šeste festivalske večeri 24. JPF “Bez prevoda” izvedena je predstava “Kavkaski krug kredom” po delu Bertolda Brehta u režiji Paola Mađelija, pripremljen u koprodukciji NP Sarajevo i Scene MESS. Publika je već dobro poznate glumce nagradila burnim aplauzima.

Pete festivalske večeri 24. JPF "Bez prevoda" izvedena je predstava „Tartif“ , po motivima originalne Molijerove drame, autorski projekat Igora Vuka Torbice. Savremeno čitanje poznatog tekstualnog predloška o obmanama, zavođenju, podvođenju, u kome prepoznajemo današnje vreme izveli su glumci Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad.

Predstava Kamernog teatra 55 iz Sarajeva u režiji Kokana Mladenovića pozdravljena je višeminutnim, burnim aplauzom koji je bio upućen dobro poznatom i voljenom tekstu Abdulaha Sidrana, reditelju Kokanu Mladenoviću koga je autorska ekipa nazvala čarobnjakom, ali i posleratnim vremenima kada svi zajedno nismo imali mnogo, ali smo više cenili porodicu, prijatelje, komšiluk.

Predstava “Vrat od stakla” Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda po tekstu Biljane Srbljanović, u režiji Jagoša Markovića, izazvala je aplauze na otvorenoj sceni, što je retkost za užičku publiku. Uz više puta vraćene glumce na poklon pred gledaocima, predstava je do sada dobila i najvišu ocenu publike.

Druge festivalske večeri publika u Užicu videla jekomad "Lorencačo" Alfreda de Misea, u režiji Borisa Liješevića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda. Publika je dala višu ocenu nego predstavi "Nečista krv", a ovo izvođenje će se pamtiti i po sceni koja je izbrisala liniju između pozornice i publike.

Festivalsku zavesu podigla je predstava Narodnog pozorišta iz Beograda “Nečista krv”, po motivima romana Bore Stankovića koji je odavno postao školska lektira, u dramatizaciji Maje Todorović i režiji Milana Neškovića.

Nadam se da će ovogodišnji festival potvrditi kvalitet sa obe strane scene. Užice kao grad sa urbanim duhom koji brusi kvalitet decenijama unazad, jedino je mogao da takav opstane težeći novim kvalitetima. Mi se našim skromnim delom koje pripada pozorištu trudimo da tako i bude, kaže Zoran Stamatović, direktor NP Užice i Jugoslovenskog pozorišnog festivala.

Već drugu godinu za redom 24. septembar, koji je dugo godina slavljen kao Dan grada Užica i Dan Narodnog pozorišta Užice, obeležen je susretom novinara i uprave Jugoslovenskog pozorišnog festivala i objavljivanjem programa oko koga će se okupljati u Užicu ljubitelji pozorišne umetnosti. Baš kao i prošle godine, od 5. do 12. novembra, Narodno pozorište Užice biće domaćin 24. Jugoslovenskog pozorišnog festivala „Bez prevoda“ na kome će u takmičarskom programu nastupiti sedam pozorišnih predstava iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Proglašenjem dobitnika Ardaliona i obrazloženjem odluka stručnog žirija na čelu sa rediteljkom Lenkom Udovički i predstavom u čast nagrađenih “Strah i beda Trećeg rajha” Narodnog pozorišta iz Prištine sa sedištem u Gračanici, završen je XXIII Jugoslovenski pozorišni festival.

23. JUGOSLOVENSKI POZORIŠNI FESTIVAL
05 -12. NOVEMBRA 2018.

Stručni žiri 23. Jugoslovenskog pozorišnog festivala, u sastavu:

1. Lenka Udovički, rediteljka - predsednica žirija
2. Dragana Varagić, glumica - članica žirija
3. Slobodan Obradović, dramaturg - član žirija
4. Dario Harjaček, reditelj - član žirija
5. Janko Ljumović, producent - član žirija

Doneo je sledeću odluku:

Nakon sedam festivalskih dana provedenih u Užicu, stručni žiri je završio rad na vrednovanju predstava koje su ove godine činile takmičarski repertoar 23. Jugoslovenskog pozorišnog festivala i podelio utiske o pozorišnoj svečanosti koja se bliži kraju i biće završena dodelom Ardaliona i predstavom u čast nagrađenih.

U poseti XXIII JPF je i proslavljeni glumac Rade Šerbedžija, suprug Lenke Udovički, predsednice ovogodišnjeg Stručnog žirija. Mnogi su iskoristili priliku da se slikaju ili zabeleže utiske o Užicu i Festivalu, poput novinarke festivalskog Biltena Ane Milošević.

-Mislim da je i ovaj festival potvrdio moje stanovište da JPF održavaju gledaoci, jer smo iz večeri u veče imali prepunu salu. Užice je bilo kulturni centar regiona, koji je ugostio ljubitelje pozorišta ne samo iz Užica, već iz Čačka, Pljevalja, Nove Varoši, Požege, Kraljeva. Divni su utisci gostiju iz Zenice, Podgorice, sa Cetinja, iz Zagreba i Beograda, a moje zadovoljstvo je veliko jer je dominantan dobar umetnički utisak. Uvek ćete naći nekoga koji ima zamerke, ali mi ćemo se boriti i za tog jednog gledaoca koji je nezadovoljan i truditi se da i njega uključimo u tim koji vuče napred, kaže direktor i koselektor festivala Zoran Stamatović.

Drugu godinu za redom traje uspešna saradnja između Jugoslovenskog pozorišnog festivala i Izdavačkog preduzeća Klio, koji u okviru pratećeg programa predstavlja knjige interesantne pozorišnim radnicima i publici. Za 22. JPFU odabrana su dela Ivana Medenice “Tragedija inicijacije ili nepostojani princ” i „Scenski dizajn kao umetnost” Tatjane Dadić- Dinulović iz edicije „Ars Scena”. O uređivačkoj politici IP „Klio” govori  direktor Zoran Hamović.