Šta je presudno da bi neko postao dobar glumac?

- Ključni momenat je posvećenost. Kao što pekar treba da bude posvećen pravljenju somuna ili kifli, keramičar pločicama, tako i glumac mora da bude posvećen svom zanatu. Podrazumeva se i profesionalizam, a sve to za epilog ima dobro odrađen posao. Bog ti da talenat, akademija ti da neko znanje, a posvećenost znači dalju edukaciju, nove spoznaje. To je posao u kome svakog dana možeš nešto novo da naučiš. Na jednom filmu koji sam nedavno radio naučio sam neke stvari, a imam ozbiljnih "utakmica" i u teatru i na filmu. Pri tom mislim da je na ovim našim balkanskim geografijama, osim možda u Srbiji, između pedesetih i osamdesetih godina, ovaj posao veoma potcenjen, sveden na blasfemičnu sintagmu "glumac, hajde reci nešto smešno". Gluma je ozbiljan posao, naporan, težak i odgovoran, na momente i prezahtevan. Samo nešto manje knjiga je napisano o glumi nego o medicini. Ali ta privilegija osećanja da možeš poslati poruku, fokusirati energiju na sebe i promeniti makar jednog čoveka je beskrajno dragocena i meni čini mentalno zadovoljstvo, koje se ne može opisati, nego samo doživeti. Privilegija bavljenja ovim poslom je mogućnost terapije. Živimo u vremenima koja su potpuno đavolska, u kojima nas bombarduju fašističkim porukama dok zombi energija kruži oko nas. U svemu tome glumac može da pobegne u neku carsku Rusiju bar dok traju šestočasovne probe. Ili da ode u neku renesansnu komediju i za to vreme se kloni Trampa, Putina, portala, društvenih mreža, polusveta, zakržljalih psihologija.



Verica Tucović, Slađana Vasiljević
foto: Nenad Kovačević