Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Sjećaš li se Doli Bel- 4,66

09 nov

Predstava Kamernog teatra 55 iz Sarajeva u režiji Kokana Mladenovića pozdravljena je višeminutnim, burnim aplauzom koji je bio upućen dobro poznatom i voljenom tekstu Abdulaha Sidrana, reditelju Kokanu Mladenoviću koga je autorska ekipa nazvala čarobnjakom, ali i posleratnim vremenima kada svi zajedno nismo imali mnogo, ali smo više cenili porodicu, prijatelje, komšiluk.

Omiljeni užički reditelj koji je sa domaćim ansamblom ostvario nezaboravne predstave “Per Gint” i “Kako zasmejati gospodara” imao je smelosti da postavi na scenu Kamernog teatra 55 u Sarajevu priču Abdulaha Sidrana, o sazrevanju dečaka Dina u socijalističkom Sarajevu 60-ih godina 20. veka, koju svi znamo preko kultnog filma Emira Kusturice.

-Čitanje jedne teme koja nam je dobro poznata iz postiskustva nemoguće je nakon svega što se desilo u Sarajevu, nama samima, našim životima, čitati kao sentimentalnu povest staru 40 godina, ili kao neki amarkord naše mladosti. Vreme je pročitalo taj roman na način koji podrazumeva i gorčinu i kritički stav prema toj zemlji, toj ideologiji ma kako je ja privatno jako voleo. Što kaže Branko Miljković: “Ako smo pali, padu smo bili skloni”. Ova predstava pokušava da elemente tog potencijalnog pada ojavi na nekoliko različitih mesta, kaže Kokan Mladenović.

U predstavi igraju: Emir Hadžihafizbegović, Gordana Boban, Mirsad Tuka, Tatjana Šojić, Davor Golubović, Elma Juković, Saša Petrović, Muhamed Hadžović, Sabit Sejdinović, Sin Kurt, Amar Selimović, Saša Krmpotić.

-Kvalitet ove predstave je u tome što je ona autohtona i što gledalac nema nikakvu potrebu da pravi flashback na film. Dakle, remek delo Emira Kusturice je kao neka vrsta Sarajevske ikone i sjajnog romana Abdulaha Sidrana vraćeno samo u estetiku teatra. Tu je ovaj mađioničar Kokan Mladenović, dobri manipulator predstave, uspeo da nađe kvaku da se bavimo romanom, Sidran je bio tu i mislim da je ovo kolektivna pobeda. Ponosan sam na kolege, na tehniku i dekoratere koji rade iza scene. Ovde ima 12 glavnih uloga, svako je dobio svojih 5 minuta i zabio gol pod prečku. Zato ova predstava diše i zato je uspešna, kaže Emir Hadžihafizbegović.

Nekoliko scena su posebno upečatljive i potpuno originalne. Jedna od njih je kada orkestar svira bez instrumenata, što pokazuje tradicionalnu dovitljivost i umešnost našeg sveta da se snađe i u nemogućim situacijama, ali i nadu u bolje sutra. Ova inscenacija bacila je i novo svetlo na scenu silovanja, pokazala sav užas čina kada lokalni mangup i sitan kriminalac časti društvo tuđim telom.

-To je naslovna uloga, žena koju iz filma pamtimo kao izvor strasti, a ovde vidimo da sve to što ona jeste, to je žena ovog podneblja i kulminacija te razvojne linije je silovanje koje je ovde prikazano drugačije nego na filmu.To je važno jer taj čin uništava tu osobu i ona ostaje samo prazna ljuštura, bez ičega, kaže Elma Juković.

Vanredno dobru ulogu ostvario je Sin Kurt, dečak koji po bistrim replikama podseća na dečaka iz filma “Tito I ja”.

-Puno su mi pomagali oko teksta, pomagali mi kako da govorim, a čika Emir i Kamerni teatar su mi omogućili da ispaštam školu i to je predobro (smeh). Uglavnom, sve stižem i jako mi je drago da sam u ovoj predstavi, kaže Sin Kurt.

Predstavu “Sjećaš li se Doli Bel” publika je nagradila ocenom 4,66, koja je treći rezultat po uspehu, iako se prema dužini aplauza očekivao bolji skor. Uglavnom, brojnost prisutnih na razgovorima nakon predstave pokazuje je da je publika bila više nego zadovoljna. Pete festivalske večeri na repertoaru je „TARTIF“, po motivima originalne Molijerove drame, autorski projekat Igora Vuka Torbice.

Slađana Vasiljević