- Za mene je značajna činjenica da smo vrlo teško doneli odluke zbog mnogo vrednih ostvarenja koje je trebalo nagraditi na ovogodišnjem festivalu i da smo imali dvostruko više nagrada (a ne samo 9) ne bi ih bilo uzalud dati. Ovo je velika retkost, jer iz mog isustva, u žirijima u kojima sam bio obično smo se mučili da nađemo pobednike, a ovde smo se mučili da nađemo način kako da nagradimo sve što smo smatrali da je vredno. Smatram da festival raste i razvija se i da će dobiti nove dimenzije koje mislim da će tek postati značajne. Ovde festival i pozorište hrane jedno drugo, mislim da je ta simbioza neobično važna i da to Narodno pozorište Užice gura napred. Ne želim i ne mogu da krijem svoje zadovoljstvo, meni je svaki novembar praznik kada dolazim u Užice, kaže arhitekta i scenograf dr Radivoje Dinulović, član žirija.

- Dragoceno je za sve nas što smo u jednom malom uzorku predstava (8) u odnosu na kompletnu produkciju iz ove četiri države (Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku i Srbiju) videli nekoliko važnih stvari. Videli smo integralne verzije klasičnih tekstova, poput predstave “Ivanov”, koji su na tragu samog teksta, bez nastojanja da nekim grubim intervencijama menjaju njegova značenja, takođe smo videli drugačije rediteljske postupke kada su u pitanju klasična dela, npr. Pirandelovog “Samoubicu”i pokušaj da se aktualizuje tekst na neki direktniji način. Dve predstave “Dokle pogled seže” i “Moja fabrika” bile su takođe vrlo zanimljive, to je ono što nazivamo “comunity” pozorište koje je na tragu onoga da se pozorište intenzivno pozabavi problemima lokalne zajednice i svog okruženja, što znači da smo imali mogućnost da vidimo stvarno različite stvari i ono što je danas možda najzanimljivije u pozorištu, budući da govorimo o povratku klasičnim tekstovima. Tako je užička publika mogla da stekne uvid u celinu pozorišnih postupaka i strategija i mislim da je u tom smislu sve to bilo dobro, ocenila je Nataša Nelević, članica žirija, pozorišna kritičarka i dramska spisateljica.

- Svakog dana nakon predstava smo razgovarali, jer smo videli da je selekcija jako dobro napravljena “za ovo malo duše”. Videli smo plejadu akterskih kreacija i rediteljskih pristupa. Bilo je teško odlučiti o dobitnicima nagrada, posebno kada su u pitanju glumci, a podsetiću na predstavu “Dokle pogled seže” gde je reditelj Arpad Šiling, u praznom prostoru napravio zanimljivu predstavu samo na osnovu igre glumaca. Sve je korespondiralo sa motom festivala, pričalo se o običnim, malim ljudima i njihovim problemima, mislim da je selekcija bila dobra i srećan sam što nismo gledali komercijalne predstave, već smo se pomalo vratili klasici, ocenio je Zoran Ljutkov, član žirija, glumac.

- Jako je bitno da postoji Jugoslovenski pozorišni festival “Bez prevoda”kako bi zemlje bivše Jugoslavije ostale u kontaktu i bile u tokovima teatarskog stvaralaštva u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Takvog profila festivala nema na našim prostorima, on je jedinstven i prilika je da se vidi šta i kako rade drugi. Videli smo širok raspon od klasičnih tekstova koji su interpretirani i klasično i modernije, do tzv. autorskog teatra. Druga stvar, jednako bitna je ta da je ovaj festival jako važan za Užice. Promatrala sam vašu publiku koja je svakodnevno dolazila kao na neko posvećenje u teatar, budno su pratili predstave, ostajali na okruglim stolovima koji su bili sjajno vođeni. Mogu samo da zaključim da je ovogodišnji festival bio svečanost pozorišta, kazališta, teatra, ocenila je Željka Turčinović, članica žirija i dramaturškinja iz Zagreba.