Radnja predstave „Svedobro“ odvija se u zabačenom selu na granici između Srbije i Bosne, gde se u staru porodičnu kuću iz velikog grada, preselila da živi glavna junakinja Marina (Tanja Jovanović) u nameri da tako pobegne od nesrećne ljubavi. U posetu joj dolazi nekada najbolja drugarica (Biljana Zdravković), a u komšiluku žive mladić koji je odjednom zanemeo (Branislav Ljubičić), njegova devojka koja učestvovanjem u rijalitijima želi da pobegne od loših roditelja (Tijana Karaičić) i čovek koji je pobegao od rata i ljudi (Igor Borojević).
-Komad je priča o samoći i o dilemama koje svi imamo više puta u životu, kada podvlačimo crtu, donosimo važne odluke. Ta tema otići ili ostati je velika ne samo u smislu otići geografski iz Srbije, nego i u smislu da li, zbog svega što nas šiba u životu, ostati u onome u čemu se tog trenutka nalazimo ili se osamiti, zanemeti, biti u rialitiju, što je isto neka vrsta čudne samoće. Oko toga se okupljaju svi likovi, oni su veoma različiti, ali su tu da ubodu bolna mesta kod onih drugih i možda da im pomognu na kraju, kaže pisac Stevan Vraneš.
„Svedobro“ na kraju pruža nadu da će se životi njegovih junaka poboljšati ili bar pokrenuti. Jedna od tih koji se najviše trude da im život uspe je Nika, mlada devojka koja žarko želi da ode iz učmale sredine i zato je ona važna za poruku predstave.
-Ona ima sve predispozicije da ne uspe zbog porodice iz koje je potekla, zbog sredine u kojoj živi, ali ona je vrlo hrabra osoba koja zna da lako donosi velike odluke, grčevito hvata svaku šansu koja joj se pruža i koristi ih do kraja. U inostranstvu može da propadne, ali možda joj se dogodi i veliki uspeh, kaže Tijana Karaičić.
-Želim da izrazim divljenje Narodnom pozorištu, gradu Užicu i publici koja podržava koncept da na festival dolaze predstave koje imaju nešto da kažu i koje se uklapaju u koncept koji selektor odredi, tako da ova predstava može da se posmatra iz perspektive „Za ovo malo duše“. Ovo je težak tekst i za režiranje i igranje, jer je sav u emocijama i reminiscencijama, i ne znam gde je tu drama osim oko sećanja i oko života. Nemanja Ranković je izabrao poetski realizam kao rediteljski postupak i ponekad mi se čini da ti poetski dijalozi ili bolje reći monolozi najbolje funkcionišu kada se glumci obraćaju sami sebi, a da u tom prepoetisanju uđemo u isti ritam koji prati celu predstavu i donosi tu atmosferu sete, ocenio je Spasoje Ž. Milovanović, festivalski kritičar.
Poslednje festivalske večeri na scenu u Užicu izlaze glumci Ateljea 212 predstavom „Moja ti“ po tekstu Olge Dimitrijević u režiji Aleksandre Milavić Dejvis.
