Domaća publika se uvek raduje predstavama Tatjane Mandić Rigonat, jer su to obično klasična dela urađena uz poštovanje pisca, ali na savremen način. Tako je bilo sa Nušićevim komadom “Gospođa ministarska” 2014. u kojoj je Goran Jevtić, kao neobično, ali izvrsno rešenje za naslovnu ulogu, nagrađen Ardalionom. Predstava “Ivanov” je ponovo od onih za koju se na matičnoj sceni u Beogradu traži karta više, posebno jer je pravljena za manji obim publike koja sedi na sceni, neposredno uz glumce. Da bi stigla na užički festival u salu u kojoj sedi 800 duša, postavka je adaptirana tako da deo publike sedi na sceni, a većina u gledalištu kao i na drugim predstavama. Predstava očigledno ništa nije izgubila, jer je publika netremice pratila 2,5 sata i uz spuštanje zavese višeminutnim aplauzom pozdravila ansambl uz ocenu 4,75. „Ivanov” je tako pokazao da je skiciranje, ali i seciranje ruskog društva iz pera jednog od najboljih svetskih pisaca ne samo atraktivno postavljeno, već i aktuelno u današnjem vremenu u Srbiji.

-Čehov još u ranijim delima piše o specifičnom osećanju čitave generaciji ljudi u Rusiji koji su se odali kocki, alkoholu, porocima, ili se odaju samoubistvu. To je genaracija koja se oseća prerano umorna, potrošena. Ivanov je čovek koji u sebi sažima niz problema i sve što mu se dešava tokom drame i to što se on na kraju ubije, nije posledica samih događaja koji će se zbiti pred publikom, već je njegov umor od života počeo mnogo ranije. On u komadu postavlja suštinska pitanja egzistencije i za mene Ivanov priča o egzistencijalnom očaju, o krivici bez krivice. Bio je idealista, bacao se u borbu za bolji život ljudi oko njega, a kada su ga ideali izneverili, on ih je okrenuo protiv sebe. Puno je od sebe očekivao, on je čovek velike odgovornosti koji nije mogao da prihvati da je prestao da voli, koji ne može da prihvati da gubi slobodu (jer dužan čovek nije slobodan čovek), on je dužan, a i njemu duguju jer je razdelio bogatsvo, dakle, radi se o izuzetnom čoveku koji u određenoj sredini i vremenu propada i kreće putem autodestrukcije, što je mera njegovog poštenja, kaže rediteljka Tatjana Mandić Rigonat.

Kompletan ansambl je bio izvanredan na čelu sa Nikolom Ristanovskim u naslovnoj ulozi, koga užička publika pamti i voli još iz komada „Nigdje nikog nemam” već davne 2003.

-Život je zaista lep, o svemu ostalom se pišu drame, kaže uz osmeh Nikola Ristanovski.

U komadu smo videli sjajnog Predraga Ejdusa, Branku Petrić, Branka Vidakovića, Hanu Selimović, Danijelu Ugrenović, Nikolu Vujovića, Vanju Milačić i druge.

-Večeras je zaista bilo izuzetno. Poslednji put sam bila u Užicu 80-ih godina sa predstavom “Putujuće pozorište Šopalović”, sećam se divnog prijema, padala je kišica kao i ovog dana, toliko je bilo lepo sve onda, a večeras posle toliko godina ponovo pred divnom publikom ja imam taj isti osećaj, kaže glumica Branka Petrić. Želim da vam kažem da je JPF veoma cenjen u našem pozorištu i da je velika vest kada je naša predstava selektovana za ovaj festival, dodaje uvažena glumica.

Šeste festivalske večeri na scenu izlazi ansambl Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice predstavom "Moja fabrika", u režiji Selme Spahić.