„Posao pozorišnog fotografa me podseti na one sada u modi forenzičke serije, kada forenzičari pronađu sasvim slučajno neku fotografiju koja ih odvede do traga i do razrešenja slučaja. Stvar je u tome što u pozorišnoj fotografiji nije ništa slučajno. To jedan posao koji zahteva izuzetno visoku koncentraciju, izuzetno upućenost u predstavu, sve njene elemente, ali ono što je povezuje sa forenzikom je taj iznenađujući efekat.

Pozorišna fotografija je postala jedan poseban žanr umetničke fotografije i kao svaka umetnost ona ima svoju usud. Šta je usud Bajnog posla? Dok se savladava fotografska veština, onaj njen zanatski deo, koji je i temelj svake umetnosti, računa se kako se postavlja svetlo, kako se blica, kako se bira kadar, ugao, a kada pozorišni fotograf uđe u salu, sve to je odjednom zabranjeno. Naime, Baja sve ove predstave prati sa svog mesta, sa jednog mesta, ne sme da koristi  blic. To je relativno velika scena, možda bi lakše bilo da je neka kamerna, znači sve ono što jednom fotografu olakšava posao ovde ne sme da se koristi. U tome jeste stvar, ne može svako da bude dobar  pozorišni fotograf, ne može svako da bude vrhunski fotograf. Mislim da je sreća užičkog pozorišta što Baja već godinama, a ovo je već 28. godina, prati ovaj festival,“ rekla je Katarina Dogandžić Mićunović.