Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Živimo istoriju na veresiju

09 nov

Kroz čitavu našu noviju istoriju vrtimo se poput glupog psa, koji juri sopstveni rep, kaže reditelj Kokan Mladenović

Apsurdnost i tragičnost vremena u komadu daju priliku starijim gledaocima za sopstvene reminiscencije, ali da li je to dovoljno mlađim gledaocima, koji nisu bili rođeni u vreme Jugoslavije?
-Mladima, koji ne znaju sve te priče o komunističkoj partiji, pokušali smo da, kroz joneskovski otklon, apsurd komunističke birokratije, načina odlučivanja i mehanizma beskrajne društvene piramide koja na kraju metastazira, približimo kao apsurdni sistem. Najradikalnija intervencija u predstavi je smrt oca. U filmu je uzrokovana bolešću, a u kamadu je posledica odluke oca da umre, nakon što je u njemu umrla ideologija. Slavoj Žižek kaže da „kada ideologija umre u jednom čoveku, umrla je u čitavom društvu“. Nakon nepravde koja mu je nanesena, izgubio je moralno uporište i moralnu vertikalu koju je pokušavao da prenese sopstvenoj deci. Postiđen pred samim sobom, otac odlulučuje da umre. To je nešto što će se desiti sa tom istom zemljom par decenija kasnije. Znajući šta nam se sve dogodilo, nismo mogli da glorifikujemo to vreme. Pokušali smo da pronađemo uzroke pada i da važne i emotivne scene tretiramo iz iskustva postjugoslovenskih ratova, a ne iz iskustva vremena u kome je tekst pisan. Samo silovanje Doli Bel, koje u filmu deluje kao neprimereni mangupluk, gde neko, ma koliko to bio gnusni čin prema ženi, „časti“ tuđim telom svoje drugare i sve se to završi bez velike tragedije. Ipak, nakon desetine hiljada silovanih žena u ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu ne možete tretirati scenski čin silovanja žene kao nešto što možete na bilo koji umetnički način pravdati. Naprotiv, radikalnost tog čina mora da bude pokazana u njegovoj kompletnoj vulgarnosti.

Kako je moguće uspostavljati neke „nove vrednosti“ i kretati se dalje, a ne suočiti se sa zločinima iz prošlosti?

-To nije moguće i zbog toga nismo otišli u budućnost. Mi živimo u kontinuiranoj prošlosti. Kroz čitavu našu noviju istoriju vrtimo se poput glupog psa, koji juri sopstveni rep. Nijedan narod na prostoru bivše Jugoslavije nije pokazao volju da se suoči sa sopostvenim udelom u nesreći koja nam se dogodila. Kada pogledate nacionalistike vlasti u Srbiji, Hrvastkoj i Bosni, to je identična retorika iz devedesetih godina. Spremaju nam se novi ratovi i sukobi, jer nismo počistili za sobom ni 1945. godine i stalno izbegavamo da podvučemo realnu crtu ispod svoje istorije i da platimo svoje račune. Živimo istoriju na veresiju, a to nam dođe mnogo skuplje, nego da smo platili na vreme.

Tekst i foto Nenad Kovačević, JPF Bilten