Povratak u prošlost za našu generaciju, osim u predstavi, jeste i vaš susret sa ljudima koje dugo niste videli, a sve zahvaljujući ovom Festivalu.

-Sve je to neobično povezano sa ovom ulogom Dina koju igram i samom predstavom jer sam ja večeras bio Dino u ovom vremenu koji se vratio kući. Otvorio kutiju sećanja na svoj grad, porodicu, prijatelje, događaje i sve ono što je obeležilo njegov život. I gledao sam predstavu JDP-a Vrat od stakla i setio se svog života iz tog vremena. Pre nego što sam upisao FDU, bio sam glumac tuzlanskog Narodnog pozorišta i tada je bila ta prijateljska saradnja sa užičkim Pozorištem. Često smo igrali i družili se a sada sam ih video posle 35 godina. To mi je bio nekakav okidač kao u predstavi. Setio sam se tih divnih predstava i druženja a onda sam video i Dragana Mićanovića, svog klasića sa Akademije sa kojim sam proveo lepo studentsko vreme. Ne mogu da upoređujem sadašnjost i prošlost ali ja sam imao samo lepa sećanja.

Ko su junaci našeg doba, postoje li? Mi smo odrasli na narodnim pesmama, na desetercu, a oni posle nas?

-Mi smo generacija koja je potpuno drugačije gledala na junake, na svet oko nas. Bili smo veći entuzijasti, hteli smo da pokrećemo stvari. Ja sam nekad želeo da učestvujem u svim kulturnim zbivanjima, da igram u predstavama, da stvaram, da pokrećem svet. Možda ove generacije nemaju više taj entuzijazam, pragmatičniji su, da li zbog te tehnologije. Mi smo se nekako okupljali, svirali u nekoj garaži, igrali fudbal, šta je ko voleo i prema svojim afinitetima. Najznakovitija scena mog vremena jeste svirka bez instrumenata u ovoj predstavi. Loše je da poredim stvari, svi imaju svoje detinjstvo i mladost. Imam dva sina od 25 i 14 godina i vrlo su različiti.

Mirjana Petrović, JPF Bilten