Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Pozorište je zajednički rad, poštovanje i ljubav

06 nov

Za godinu dana izveli smo veliki broj interesantnih i retkih premijera, za koje vlada veliko interesovanje, kaže Ivana Vujić, upravnica Narodnog pozorišta u Beogradu.

Skoro će godinu dana od Vašeg imenovanja za upravnicu Narodnog pozorišta. Da li se situacija stabilozivala posle prošlogodišnjih nesuglasica, zbog kadrovskih i drugih problemima u nacionanoj pozorišnoj kući i jesu li se one preoblikovale u strasti umetničkog stvaralaštva?

- Mi nemamo nesuglasica, a strasti su uvek dobre. Mi gorimo Apolonovom vatrom, ako bih mogla tako da kažem.

Šta to znači?

- Za godinu dana izveli smo veliki broj interesantnih i retkih premijera. Među njima je predstava „Nečista krv“, opera „Koštana“, Petra Konjovića, koja je izvedena posle 60 godina od prve izvedbe i koja je biser naše muzičke tradicije, ali i prva izvedena srpska opera „Na uranku“, Stanislava Biničkog. Za obe opere interesovanje publike je ogromno. Na Maloj sceni bila je premijera „Da li ste za bezbednost“, po tekstu Biljane Jovanović, a mlade rediteljke Anđelke Nikolić, sa kojim veoma često gostujemo i kojom smo promovisali mlade glumce. Priredili smo i balet „Labudovo jezero“ i odlučili se za velike projekte, koji se ranije nisu radili. U ansamblu sam zatekla oko tridesetoro ljudi koji nisu igrali duže od šest godina, a sada je većina njih na sceni.

Znači li to da se situacija, ipak, stabilizovala?

- Šta znači stabilizovano? Ništa u životu nije stabilizovano. Pozorište je živ instrument. Našu kuću čine tri velika ansambla sa velikim brojem izuzetnih umetnika. To što proizvodimo interesantna dela govori o našem radu i našoj ljubavi. Nemojte tražiti stabilnost, tražite poštovanje i ljubav, koje sada postoje u pozorištu. To su dve najvažnije i najređe kategorije. Stabilnost ne postoji u životu. Ovo je veliko pozirište sa velikim brojem umetnika i ja ne razmišljam o stabilnosti, već o ljubavi i poštovanju. Pozorište je zajednički rad, poštovanje i ljubav.

Kako komentrišete gunđanja o tome da Narodno pozorište vode žene, jer su upravnica, direktorka Drame, predsednica Upravnog odbora i direktorka Opere žene?

- Ja sam prva žena koja je izabrana za upravnicu i na to sam veoma ponosna. Moja profesorka Vida Ognjenović je bila pre mene, ali u statusu v.d. upravnice. Potpuno je normalno da su žene na tim pozicijama. Naše žene su svikle na veliki rad i u tome su jako dobre. Sve divne glumice našeg ansambla imaju porodice, neguju decu, dobre su majke, na probama su najvrednije, a umeju da slikaju, pišu poeziju, mnogo čitaju. Žene, naročito balkanske, beskrajno su vredne. Uvek su pod pritiskom i rade mnogo više od muškaraca, ali i bez muškaraca svet ne bi postojao. Ne pravim razliku među polovima, već su mi važni dubina duše i mogućnosti srca, a da li možemo biti junaci srca to je sadržano i u pitanju ovogodišnjeg festivala - Ko je junak našeg doba?

Tekst i foto Nenad Kovačević