Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Mihailo Marković Era-zaboravljeni lučonoša

31 okt

 

Mihailo Marković (1869-1946) nosio je nadimak Era tokom celog burnog života proživljenog u smutnim vremenima kada nije bilo sluha ni za život, a kamoli za glumu i pozorište. Mnogo je uradio kao „kazališni djelatnik“, uvek na najvišim položajima, a njegova biografija zabeležena u “Hrvatskom biografskom leksikonu” bogata je poput Krležine i drugih velikana hrvatske pozorišne umetnosti. Novinar Zoran Žeravčić koji istražuje život Mihaila Markovića Ere ili Mike, kako su ga još zvali, uvidom u dokumenta do kojih je došao ocenjuje da je on prvi i do danas najznačajniji pozorišni radnik u istoriji ovog grada.

 

Više nego bogata pedesetogodišnja karijera glumca, upravnika i organizatora u velikom broju pozorišta nekim čudom ostala je skrivena donedavno kada je novinar Zoran Žeravčić objavio saznanja o životu i delu Mihaila Markovića Ere na portalu Kolektiv Užice.


-Ime Mihaila Markovića može se naći u “Leksikonu zlatiborskog okruga”, a njegovu kratku biografiju ostavio je i Slobodan Radović u knjizi „Užičko teatralno društvo“. Od tih polazišta sam krenuo. Utvrdio sam da je rođen u Užicu 1869, od oca Rista, koji je bio bakalin i majke Marije. U Užicu je završio nižu gimnaziju, a otac ga je zatim poslao u Trgovačku akademiju da bi nastavio bakalski, odnosno trgovački posao. Međutim, Mihailo je već sa 16 godina otišao u glumce i postao član prve pozorišne družine koje su bile uobičajene za to vreme (osim Beograda i Niša nije bilo stalnih pozorišta). U prvo putujuće pozorište došao je u Paraćin kod Mihaila Lazića Strica, u jednu od najčuvenijih družina u Srbiji. Za neke druge Užičane tog vremena koji su želeli da se „odmetnu u glumce“ i bežali preko granice u Vojvodinu, Bosnu i dalje, našao sam podatke da su ih roditelji brzo vraćali kući, međutim za Mihaila Markovića nisam našao podatke da ga je neko tražio i vraćao.

On je do 1889. dakle, za četiri godine, promenio sedam putujućih pozorišnih trupa i onda osnovao svoju trupu pod nazivom „Primorsko pozorište“ i sa njom gostovao po Istri i Dalmaciji. U Zadru je imao neprijatnost, dobio je biber i bokser u oči. Teško je ustanoviti zašto je stigao tamo, ali je očigledno vrlo brzo stekao dobro glumačko i organizatorsko ime što potvrđuje činjenica da je 1894. dobio angažman u Hrvatskom narodnom kazalištu. To je vreme kada je HNK bilo u velikom usponu, imalo sjajne glumce, gradila se njegova nova zgrada u kojoj se i danas igra. Zgrada je završena 1896. a svečano je otvorio car Franjo Josif. Kada pogledate kataloge HNK iz tog vremena, u svakom ćete naći ime Mihaila Markovića Ere, a u nekima i ime njegove žene Zorke, glumice, koju je upoznao i sa kojom se oženio u Zagrebu. 

Na preporuku, Marković napušta Zagreb 1902. zbog antisrpskih demonstracija i odlazi u Beograd gde dobija angažman u Narodnom pozorištu. Kratko je igrao i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, da bi 1903-4. (podaci nisu precizni) došao za upravnika Društva „Sinđelić“ u Nišu. Napravio je repertoar, imao je dobre predstave, ali je to bilo vreme kada si u Nišu mogao da odigraš 10-ak predstava jer za više nije bilo publike. Insistirao je da Društvo ide na gostovanja po okolnim mestima, međutim nije naišao na razumevanje gradskih čelnika, tako da je imao problema kao i njegovi prethodnici. U Nišu ga je zadesila i porodična tragedija, naime supruga Zorka se razbolela, otišla je u Beč na lečenje, gde je preminula 1905. Mihailo je napustio Niš i novi angažman našao u Zagrebu, gde je bio poznat i po svom putujućem „Modernom pozorištu“ sa kojim je stekao slavu nastupima po Vojvodini. U Zagrebu je ostao sve do penzionisanja 1925. godine.

-Kakav je bio glumac Mihailo Marković Era?

-Njegova najbolja uloga bila je načelnik u Gogoljevom “Revozoru”, dosta je igrao u Nušićevim komadima, težio je komediji, ali je značajniji njegov rad na stvaranju pozorišta i utiranju njihovih puteva u budućnosti. Stjepan Miletić, upravnik HNK, odmah mu je namenio ulogu predvodnika jedne putujuće družine koja bi po Istri, Dalmaciji i Bosni igrala predstave i širila kulturu na hrvatskom jeziku. U to doba (Austro-ugarske monarhije), po Istri se isključivo igralo na italijanskom, po unutrašnjosti Hrvatske i u Bosni na nemačkom i mađarskom, a jedino je u Zagrebu postojalo pozorište na hrvatskom jeziku. Jedan od zanimljivh primera iz Markovićeve karijere je kako je pronašao način da zbliži pučka amaterska pozorišta u Mostaru. Antagonizam među narodima i pozorištima je bio ogroman i da bi „privoleo“ Srbe da gledaju hrvatske predstave i obratno, Mihailo Era Marković je u hrvatskoj trupi pod nazivom „Hrvoje“ angažovao najpoznatijeg glumca i reditelja iz Beograda, a u srpskoj trupi najpoznatiju hrvatsku glumicu da igra “Majku Jugovića”. Srpska trupa radila je pod okriljem društva “Gusle” kojim je predsedavao pesnik Aleksa Šantić, a okupljalo je sva poznata imena književnog i kulturnog kruga poput Svetozara Ćorovića i Jovana Dučića. Ostalo je zabeleženo da su Hrvati pohrlili na predstavu srpskog pozorišta da gledaju omiljenu glumicu, a zatim je priređen zajednički banket na kome je Aleksa Šantić rekao: “Vekovima niko nije mogao da nas pomiri i približi, a onda je došao neki Era iz Srbije i ujedinio nas!” Interesantan je kraj te priče, naime, sutradan, nakon banketa i druženja Hrvata i Srba, Austro-ugarska vlast je proterala Mihaila Markovića iz Mostara, ističe Zoran Žeravčić.

-Nešto slično se desilo Markoviću kada je došao u Sarajevo, ali je pre toga imao uspešnu epizodu na Cetinju 1910. gde je učestvovao u formiranju prvog profesionalnog pozorišta u Crnoj Gori, a zatim u Osijeku. U tom mestu je 1907. formirano kazalište, nekoliko godina je menjalo upravnike i predstave izvodilo u Varaždinu jer nije imalo svoju salu, da bi 1911. za novog upravnika stigao Mihailo Marković i za dve godine uspeo da potpuno popravi stanje i čak dovede gostujuće glumce iz Zagreba i Beograda. Marković je zatim upućen u Sarajevo da pomogne formiranju pozorišta. Na tom zadatku sarađuje sa Franjom Brodnikom, činovnikom Zemaljske vlade u Sarajevu. Kada su 1913. podnosili predlog Banskoj upravi, Brodnik objašnjava političke prilike i piše da postoje tri mala amaterska pozorišta od kojih najbolje radi srpsko, ali da njegov rad treba suzbiti i formirati pozorište koje će imati repertoar po volji Beča. Za razliku od njega, Mihailo Marković piše o repertoaru, glumcima, pozorišnoj sceni, potrebnim kadrovima i perspektivi pozorišta. Dozvola za formiranje Zemaljskog pozorišta dobijena je u januaru 1914, Mihailo Marković je postavljen za upravnika i u jeku priprema dogodio se vidovdanski atentat, počeo je I Svetski rat, tako da su ga austrougarske vlasti prognale i internirale u Švajcarsku. Marković je već 1915. vraćen u Zagreb, gde glumi čak i u ratnim okolnostima, sve do penzionisanja 1925. U međuvremenu je bio dve godine upravnik splitskog pozorišta, a nakon penzionisanja intenzivno je radio sve do 1942, kaže Zoran Žeravčić.

-Skoro bajkovito zvuči životni put Markovića Ere i njegovo uspešno snalaženje u političkim prilikama i neprilikama, a ne možemo zaboraviti da je on ipak bio stranac. Očigledno je bio veoma pronicljiv i mudar?

-Život Mihaila Markovića Ere je prepun neobičnih okolnosti. Interesantno je da je bio muzički totalno neobrazovan, a da je 1919. postavljen na čelo Hrvatskog glazbenog zavoda gde je ostao najduže u istoriji te ustanove, skoro punih 12 godina. Marković je imao sposobnost da napravi uspešan repertoar koji je imao godišnje čak 140 programa. Koncerti su se izvodili ne samo u Zagrebu, već u čitavom regionu i. ako znamo kako se tada putovalo, možemo oceniti da je to što je Marković radio bilo fantastično.

-Kako tumačite da je tako bogata karijera ostala skrivena iz istorije Užica, a da pri tom nemamo uspešnih biografija koje bi zasenile ovu?

-Mi jesmo zaboravili na Mihaila Markvića Eru, ali u Hrvatskom biografskom leksikonu imaju dve pune strane teksta o njemu. Ako pogledate druge odrednice, videćete da je njegova biografija bogatija od 50% drugih, što znači da ga Hrvati pamte i da je dobio zasluženo mesto u kulturi. U Srbiji ga pamte kao “značajnog srpskog glumca koji je dostigao najveće domete u glumačkom životu na hrvatskim scenama” što znači da je u Srbiji bio gurnut u drugi plan. Ipak, u beogradskoj štampi ima dosta podataka u “Politici”, “Ilustrovanom listu”, “Vremenu”, naročito posvećeno njegovim jubilejima na sceni, kaže Zoran Žeravčić.

-Probaću da pronađem podatke da li ima još potomaka od tog Rista Markovića, jer retki su bili jedinci u to vreme, dodaje Žeravčić. Moguće da je Mihailo Marković Era imao braću i sestre. Imao je sina Branka, konstruktora, modelatora letelica, koji je u Nemačkoj završio školu za avio-tehničara, ali nemam daljih podataka o njemu.

-Ima li podataka o ovom Eri u užičkoj štampi?

-U užičkoj štampi nema podataka, u listu "Zlatibor" je zabeleženo da je njegova pozorišna trupa gostovala, ali među glumcima nema Markovićevog imena i veliko je pitanje da li se ikada vratio u rodni grad od kada ga je napustio. Marković je preminuo 2. maja 1946. u Zagrebu, gde je i sahranjen.

-Iz svega što smo čuli nije čudo da je njegova bogata biografija zauzela skoro dve stranice u “Hrvatskom biografskom leksikonu”.

-Mihailo Marković Era je živeo u vremenima kada je pozorište nastajalo, utvrđivalo staze. Pozorišta su postojala samo u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu, a sve ostalo su bile putujuće grupe. Nije bilo ozbiljnijih družina da Marković nije imao svoj udeo. Svugde je ostavio trag, kao član HNK, menadžer i sl. Bio je vrstan organizator, na prečac su ga birali za upravnika. Da napomenem da su u njegovoj pozorišnoj trupi bila najveća glumačka imena Srbije i Hrvatske, među kojima Žanka Stokić, Bogoboj Rusović ili Marja Stroci (čuvena hrvatska glumica) koja je zabeležila da je vreme provedeno sa Markovićem bilo “zlatno doba i najmilija uspomena njene umetničke karijere”. Pozorišni muzej ima fotografiju njegove putujuće pozorišne grupe i to je verovatno za sada jedina fotografija. Nadam se da će na kraju, od prikupljenih podataka, dokumenata i slika, moći da se formira lepa knjiga o prvom i najuspešnijem pozorišnom radniku u istoriji ovog grada, kaže Žeravčić.

-Ove informacije su novost za većinu poslenika kulture u našem gradu, čak i za dugogodišnjeg upravnika Aleksandra Lala Milosavljevića koji je prava riznica znanja o pozorišnoj istoriji Užica. Kako mislite da bi Užice i Narodno pozorište moglo da se “oduži” ovom uspešnom pretku koji je utirao puteve pozorištu?

-Možda bi moglo nekom spomen pločom, večeri posvećenom Markoviću ili slično. U decembru će biti 100 godina od njegovog rođenja. Mihailo Marković Era kao da je slutio da će na jednom mestu biti okupljeni glumci iz Hrvatske, Crne Gore, BiH i Srbije, upravo to što radi naš Jugoslovenski pozorišni festival, odnosno kao da je bio preteča svega ovoga i znao da će se sva ta pozorišta od Rijeke do Subotice sliti u Užice i pokazivati svoju umetnost, ocenjuje Zoran Žeravčić.

-U duhu slogana ovogodišnjeg Jugoslovenskog pozorišnog festivala da čujemo ko je junak vašeg doba?

-Junak ovog doba je svako ko je uspeo da se otrgne od informativnih i političkih emisija na elektronskim medijima. Svako ko ne učestvuje u tome je svoj na svome i zaslužuje moje poštovanje. Pisani mediji su nešto savim drugo, ali televizije i ovi portali kako nam zagađuju i truju stvarnost neproverenim podacima, od toga treba bežati koliko god možete. Manite se vesti i političkih debata, jer od toga nikakve koristi nema. Sedite sa ljudima i pričajte o najneobičnijim stvarima, radujte se životu i svakom novom danu i to je sasvim dovoljno, savetuje novinar Zoran Žeravčić, koji istražuje užičku prošlost, znamenite pretke, objavljuje knjige i zanimljivosti na portalu Udruženja Kolektiv Užice.

Fotografije iz Galerije preuzete su sa portala Udruženja Kolektiv Užice.

Slađana Vasiljević