Bojan Munjin: Nema ničeg za čim žalimo, ali ima nečeg čemu se nadamo

18 Okt

Narodno pozorište Užice će od 13. do 20. novembra biti domaćin 22. Jugoslovenskog festivala koji nosi već ustaljen podnaslov „Bez prevoda“ jer okuplja predstave nastale na istom ili sličnom govornom području. O sloganu, selekciji predstava i onome što će izostati ove godine govori Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Zagreba koji od 2007. bira predstave za Jugoslovenski pozorišni festival.


-Već na prvi pogled repertoar pokazuje da ćemo imati raznovrsnu ponudu, od klasičnih komada iz ruske riznice kakav je Čehovljev „Ivanov“ (režija Tanja Rigonat Mandić, NP Beograd) i visoko estetizovanih predstava poput „Samoubice“ (Nikolaj Erdman, režija Veljko Mićunović, CNP Podgorica) do onih ogoljenih, bez scenografije i kostima, nastalih iz procesa radionice kao što je „Dokle pogled seže“ (režija Arpad Šiling, Kraljevsko pozorište „Zetski dom“ Cetinje). Izgleda da će biti prava umetnička gozba pred Užičanima?

Munjin: Mi jesmo festival pozorišta srednje struje, ali unutar nje se dosta istražuje. Dolaskom predstave „Dokle pogled seže“ dobijamo rad prvorazrednog evropskog reditelja Arpada Šilinga i iako imamo još izuzetnih reditelja, njegov rad je ipak drugačiji. Zatim, i taj „Ivanov“ je malo drugačiji. U Zagrebu su se potpuno raspametili kad je gostovao i ne pamte tako dug aplauz jednoj predstavi. Kuriozitet je da je dan pre tog gostovanja bila premijera „Ivanova“ u Hrvatskom narodnom kazalištu koji uopšte nije uspeo i bio je potpuni muk u publici, za razliku od beogradske predstave. Spomenuli ste predstavu „Samoubica“ u kojoj ima izuzetnih vizuelnih momenata. Podsećam da smo i pre 7,8 godina na festivalu gledali „Samoubicu“ ali bila je produkcija iz Sarajeva, tako da ima preplitanja tokom godina, ali sve su to drugačija viđenja.

-Da li je bilo predstava koje ste želeli da dođu u Užice na festival, koje niste zbog nekih razloga uspeli u ovom trenutku da uvrstite u selekciju, a koje biste preporučili užičkoj publici?

Munjin: Nekih godina po neka dobra predstava naprosto ne može da stane na užičku scenu, ali to nije bio razlog ovoga puta. Bilo je predstava koje su nastale ovih dana i o kojima razmišljamo. U prvom redu predstava „Ajnštajnovi snovi“ (pisac Alen Lajtmen, režija Slobodan Unkovski, JDP Beograd) i predstava „Carstvo nebesko“ (u podnaslovu „Epika Balkanika“ jer je zasnovana na pesmama kosovskog ciklusa, režija Jernej Lorenci, Narodno pozorište Beograd i Bitef teatar). To su predstave izašle sad, „ispod čekića“ i koje bismo rado videli sledeće godine na festivalu. Tako da nema nečeg za čim žalimo, ali ima nečeg čemu se nadamo.

-Lepo je što izborom slogana podstičete publiku da pročita dodatnu literaturu. Ovogodišnji festivalski moto glasi „Za ovo malo duše“ i nastao je iz konteksta pesme „Branim“ akademika Vaska Pope, inače jednog od 100 najznamenitijih Srba i začetnika moderne srpske poezije. Otkuda baš Vasko Popa (1922-1991) u glavi selektora ovih dana?

Munjin: Podsećanje na pesme, na stvari ljudskog duha kao što je književnost je, najšire gledano, u središtu pozorišta. Iz te priče pozorište je i nastalo, jer su ljudi imali potrebu da se sastaju i jedni drugima pričaju priče. U tom trenutku ljudi su na najbolji način podetinjili, bili su čisti kao deca, doživljavajući stvari iz njihovog života na drugi način, pri tome igrajući se. Priča je dakle bila igra, koja se odvijala između rada u polju i drugih muka, i taj trenutak je bio njihov i preneli su ga u pozorište stavljajući maske, šminkajući se i pričajući jedni drugima ono što im je važno. Iz tog razloga je pozorište opstalo do danas i dalje će opstajati bez obzira na sve probleme, jer će ljudi uvek imati potrebu da nekome nešto kažu preko igre koja je u ovom slučaju pozorišna.
Stihove pesme „Branim“ imamo na spomeniku na Zlatiboru (Spomenik obelisk streljanim partizanskim ranjenicima na Čigoti) i svako može da se zaustavi, pročita i ode sa tim kući. Mislim da su to važne stvari- kao što majka voli dete, muž ženu, kao što se prijatelji vole, bez tog trenutka topline ne bismo mogli da živimo.

Selektor Bojan Munjin dodaje da mu je drago da podseća ljude da čitaju poeziju i uz zaverenički osmeh postavlja pitanje: ko to još radi?

Slađana Vasiljević, PR XXII Jugoslovenskog pozorišnog festivala