-Neke pozorišne manifestacije imaju svoje koncepte koji su u profesionalnim, teatarskim dimenzijama svetski kao Bitef ili MESS, a svaka manifestacija ima obilježje gradova. Užice je sasvim poseban grad, u srcu prostora i istorije pozorišta ovog jezika „bez prevoda“ što je čini mi se najveća snaga našeg teatra. Naš teatar se upravo temelji na drami, na jeziku i odatle i ovaj festival crpi tu ogromnu energiju, jer dominira svijest o jeziku koji razumijemo i teatru koji apsolutno nema mogućnosti da se svede na jedan svoj lokalni, gradski ili nacionalni ili bilo koji drugi kontekst, tako da ovaj festival daje jednu od najsuštinskijih podrški teatrima iz celog regiona. Tako da sam došla večeras ovde da gledam ovu predstavu i možda ću ostati još sutra, a došla sam iz potrebe jer je ovo najdraži festival koji znam, kaže Varja Đukić.

Varja Đukić je dobitnica dva Ardaliona za najbolju žensku ulogu JPF, i to 2003. za ulogu Ljubov Andrejevne Ranjevske u predstavi „Višnjik“ A.P. Čehova, u režiji Ivice Kunčevića i izvođenju Kraljevskog pozorišta Zetski dom Cetinje, kao i 2005. za ulogu Sare u predstavi „Nigdje nikog nemam“ Edvarda Bonda u režiji Egona Savina i izvođenju CNP iz Podgorice.

-Užice ima divnu publiku, ono što je lepo je da ta publika pamti, da je nekako postojana i da ima jako profilisan odnos prema teatru, da jako voli glumce a to je danas u teatru možda najvažnija stvar. Nekako smo počeli da govorimo o teatru pre svega kao o rediteljskom, pa institucionalnom, pa nacionalnom, ali publici najviše treba glumac. Glumac mora da bude na neki način ono sa čim se publika identifikuje i kroz šta tumači svaku vrstu pozorišnog izraza, pogotovo za ovo što mi imamo, to je teatar drame ili kao što vidimo to su teatri koji itekako istražuju individualne pozicije u jednom metežu sveta. Taj metež sveta je neko opšte mesto i mi ga sada, evo i kroz predstavu „Životinjska farma“ vidimo kao ogledalo neke hronologije u kojoj smo svedoci promene sistema i gde možda krećemo od prošlog milenijuma ili prošlog veka. Kaže Gorki u drami „Na ljetovanju„: Demokratija sa čizmama koje škripe, što je vrlo neobično jer to je 1904. godina, i evo sada 2015. mi se preispitujemo šta označava taj sistem koji je, kažu, najbolji postojeći. Zato kažem, to užička publika oseća, tu snagu glumačke igre i važnost blizine, zajedničkog prostora i promišljanja, jer teatar to jeste. Teatar je u sred polisa, teatar je nastao iz polisa i kao potreba da se artikuliše neka vrsta građanske svesti. Ovde u Užicu oseća se da publika pokazuje svoj odnos prema teatru, poznaje sve glumce iz regiona i vidim da uživa.

Varja Đukić je u bogatoj umetničkoj karijeri ostvarila nezaboravne glumačke uloge i na filmu, u TV i radio dramama, serijama, osnovala je i uspešno vodi knjižaru Karver u Podgorici koja priprema mnoštvo edukativnih likovnih, muzičkih, filmskih i drugih programa za decu, autorka je međunarodnog književnog festivala „Odakle zovem“ kao i književnog konkursa „Vranac“ , priredila je više knjiga i vodila brojne projekte iz oblasti kulture, obrazovanja i umetničkog stvaralaštva. Govoreći o snazi teatra i kulture u celini Varja Đukić ocenjuje da je moguće tumačiti kao zabludu i da ne možeš ili da možeš da pokreneš svet.

-Energije ima na pretek, ona je ogromna, ti potencijali su tu negde samo je pitanje njihove artikulacije. Sve političke elite, mogu ih nazvati elitama jer predstavljaju krug ljudi a ne elite po onome što emaniraju (u smislu ideja o prosvećenosti društva, dimenzije koju kultura mora da ima a to je očuvanje onoga što se tvrdi da je najvažnije- očuvanje kulturnog identiteta, kulture uopšte, civilizacijskog nasleđa, svega onoga što svaka individua ima a što se nekada zvala nadgradnja iako je to osnova), nisu dovoljno svesne do koje mere su obavezne da kulturu i obrazovanje stave ispred svega drugoga, tako da mislim da je to problem, zaključuje Varja Đukić.