Predstava „Radnička hronika“, Narodnog pozorišta Subotica izvedena je četvrte festivalske večeri 25. JPF u Užicu. Tekst je napisao Petar Mihajlović, dramatizaciju Slobodan Obradović, dok režiju potpisuje Veljko Mićunović. Sve je smešteno u fabriku i među radnike koji tavore, ali zanimljivo je da komad doseže mnogo šire i zalazi u sve pore društva. Tretirajući jednog malog čoveka donosi nam percepciju veoma široke slike koja se tiče svih nas. Komad ima i komične elemente, to je tragigroteska, jer smo došli u situaciju da radnike više niko ne vidi na ulici, oni su tu, ali kao da su providni. U predstavi postoji 10 različitih scena koje se bave radnicima i njihovim položajem, poenta je u svemu da je nakon svih revolucija, tranzicija i izneverenih očekivanja ostao samo apsurd i u tom apsurdu uplivavamo u nešto što je atraktivan žanr za pozorište.

U predstavi igraju: Srđan Sekulić,Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević, Dimitrije Aranđelović.

„Postavljaju se pitanja da li je radnik danas žrva ili heroj, protagonista ili antagonista. Danas imamo čudnu situaciju da radna mesta postoje, ali da su plate brutalno male i dolazite do toga da više nema ko da radi i šta bi bilo kada bi ti radnici zaista jednog dana prestali da rade,i da slave taj život na hlebu i vodi, slaveći ga tako zajedno sa svojom porodicom, pa makar ga slaveći čekajući smrt", rekao je reditelj Veljko Mićunović.

„Ova predstava je nastala u jednom potpuno drugom vremenu, u vremenu pre opterećenosti pandemijom. To je bilo na drugom kontinentu i nije bila naša stvarnost. Danas kada gledamo predstavu stekli smo utisak da se ne radi samo o radnicima u fabrici nego smo i mi radnici u kulturi dovedeni na ivicu egzistencije“, dodao je dramaturg Slobodan Obradović.

„Mi čujemo kroz njihove monologe razne ženske sudbine. U sceni kada porodica jede pasulj i žena na pridiku kako je trebalo da bude ljući odgovari sa – Ko hoće ima još. Mislim da je taj položaj žene u našem društvu stao u jednu repliku na figurativan način. Žene i dalje nisu vidljive jer i dalje moraju da se bore za svoje mesto koje im po pravilu već pripada“, rekla je glumica Jelena MIhajlović.

"Mi iz pozorišta kad radimo tekstove koji se tiču radnika, seljaka, često te predstave budu neki elitistički pogled na to šta mi znamo o tome, ko od nas je kopao po rudniku, mada u poslednje vreme deluje kao da to radimo. Naše pozorište je itekako imalo pravo da radi ovu predstavu, zato što smo mi jedino pozorište u zemlji koje radi u fabrici, mi nemamo svoju zgradu od 2007. godine", istakla je direktorica drame Narodnog pozorišta Subotica Olivera Đođević.