- Sa nekima velikanima sam napravio intervjue, a da nisam ni mogao pomisliti da će biti među poslednjim, kao sa Nebojšom Glogovcem. Zadovoljstvo je kada imate u festivalskom Biltenu razgovore sa nekim od nagrađenih glumaca, kao što su ove godine bili sa Majom Izetbegović i Milanom Marićem, najboljim glumcima 24-og JPF-a. Sa svima njima razgovaram i o pitanjima koja nas se tiču, kao epohu.

Takva pitanja nam je postavio i ovogodišnji festival. Zapitao nas je kakvi smo to ljudi, čemu težimo, čemu se nadamo, razlikujemo li se od predaka, imamo li empatije ili smo ogrezli u egoizmu. O svemu ovome pričalo se u pozorišnoj sali, u holu i ispred pozorišta. Ono što smo shvatili, svi zajedno u odgledanim komadima, jeste da vreme prolazi, ali način, stil i razmišljanje, kao i pogledi na život se ne manjaju. Već četvrt veka shvatamo da su svi pisci koji su igrani na ovoj sceni naši savremenici, ma iz kog vremena dolazili, od Sofokla do Biljane Srbljanović. Ansambl JDP-a sa pobedničkom predstavom „Lorencačo“ u momentu nas je pitao da li još uvek gajimo empatiju. Odgovor smo dobili u sred predstave, iako smatram da ovo pitanje nije trebalo postaviti na takav način i na tom mestu. Zašto? I o tome smo pričali na okruglom stolu, kaže Bogdan, koji je tada posvedočio da je pošao da pomogne glumcima koji su dozivali pomoć i stigao do pola sale kada je video da već načelnica Neurohirurgije izlazi na scenu i da će pomoći ukoliko je potrebno.

- Empatije ima, jeste značajno smanjeno njeno prisustvo danas, ali je svi nosimo u sebi, nije je još nadjačao egoizam. Scena, na kojoj su sve radnje moguće, pa i one stvarne, životne, nije baš pravo mesto da se „osvešćuje“ publika. Razlog jasan, jer su nas neki od glumaca stvarno napustili na sceni (Manda, Ljuba Moljac), a sličan događaj i na našem festivalu pre par godina nas je uzdrmao(Dejan Mijač), ali je epilog bio mnogo bolji. Ipak, glumačke slobode su dozvoljene, pa tako i ovde, s obzirom na to da su nam izveli najbolju predstavu u kojoj su igrali najbolji glumac i najbolji mladi glumac ovogodišnje teatarske smotre regiona, ocenjuje Bogdan.

-A, ostale predstave postigle su da nam odgovore na pitanje „Ko je junak našeg doba“. Sve ih povezuje jedna ista nit, o instituciji koja se još stojički drži na vetrometini naših života. Instituciji koja je najbitnija svima nama, pa i junacima ovogodišnjih prestava, a koja, ako se ne probudimo, polako odlazi u neku drugu epohu. Jer kako je rečeno „Sve srećne porodice liče jedna na drugu. A nesrećne su nesrećne na svoj način.“ Porodica je junak našeg doba! To je ono najsvetije, kaže Bogdan Damnjanović i dodaje da željno iščekuje 25. JPF “Bez prevoda”.

Slađana Vasiljević